клиници? — Он рече, да је Адела савршено здрава....»

«Јес, чуо сам — она је здрава....»

«Али јој грози опасност?...»

«Од које ће је спасти онај исти човек, који је и тебе спасао из грозних руку баба Џоме; онај исти човек, који те је школовао, изобразио, који ти је повратио твоје породично име, који ти је показао где се находи огрлица твоје матере, који ти је прибавио доказе да своје право докажеш, који ти је пронашао и трећег сведока, који те је, без сваке сумње, и позвао на погреб старом јувелиру и који се, као добри дух находи свуд и нигде; који се находи и у близини госпођице Аделе — који види, који зна све шта се ради у овом нашем јадном друштву!...»

«И ког, нема сумње, познаје г. Мишон Даженоа?...»

«На сваки начин», одговори г. Босије.

«3наш шта, драги мој Босије», повика нешто живље Флавије, «ја морам већ једном да видим, да познам тог загонетног човека. Ја мислим да би му имао права приметити, да и доброчинство, кад пређе обичне границе, постаје подозриво. Ја имам права да га више не примам. Тај ме је човек својим добром толико обасуо, да ми се чини — е ме је понизио!... Шта сам урадио ја од кад сам се родио? — Ништа. Не — није ништа: живио сам па и данас живим од милости тог непознатог човека.... Већ сам постао неспособан да сам коме какво добро учиним.... Тај чудни човек хоће сад