Код света је већ тај обичај: „свој леб једе а туђу бригу води!“ Цела је публика нестрпљиво ишчекивала тај кобни дан пресуђења. Неко се морао тог дана понизити. Свет се обично радује туђој несрећи, понижењу. Он увек мисли да је у томе нешто и сам ућарио. То је производ његова образовања....

На неколико дана пред само рочиште догађало се нешто у кући г. Мишеља Мозентала, или боље рећи у соби г. Андроните што је свакако од интереса по нашу причу.

Било је доцкан у вече — скоро око пола ноћи. У соби г. Андроните горела је непрестано свећа. Она је примала посету за посетом. Гости су један по један долазили и одлазили. Са свима је г. Андронита имала важне разговоре.

Најпре је примила посету свога мужа г. Мишеља Мозентала председника сената у П....

«Ја сам вас звала, г. Мишеље, рече она своме мужу, кад овај у собу уђе и учтиво се поклони.., Имам да вам саопштим врло важне ствари»

„Како сам сретан, драга Андронито, што сте ми допустили да се ставим на расположење ваших наређења, и како“...

„Доста.... престанимо с тим „сервилностима“. Нас чека разговор озбиљније природе!... Ми немамо кад да се на ситно обавештавамо.... Звала сам вас да вам кажем отворено — доста немилих ствари.... Оне условљавају - ни мање ни више но коначну пропаст