ћеринске жалости — испрели су вени душмани ову нотицу Ви будите спокојни! За Аделу се стара једна јака, врло јака рука....

Кад му ово рекох — мени сину једна мисао, врло сретна мисао!.... Узех га за руку. Она беше врела. Погледа га — љубазно и смешећи се....

— Тако је, рекох му, — рука је та силна и моћна.... Она је и вас, г. Флавије, спасла Да. ње не беше — вас данас не би било међу живима... Она бди — она ће спасти и Аделу.

Ове су речи такав утисак на њ учиниле, да је преко његовог лица прелетио зрак неописане радости, зрак васкрслог нада. Зрак овај чудотворно збриса ону грдобу са развучених црта лица његовог. И ја смотрих опет оно лепо и паметно лице нашег Флавија. Како сам се обрадовао?! То не умем да кажем....

Ово је био мој први рецепт. Он је сретно дјејствовао. Сад сам дошао овде да му препишеш и други. Тај други рецепт, драги мој Дегиљу, бићеш ти. Овог часа пођи у његов стан. Тамо ћеш застати и г. Босија. Он већ има моја упутства. Време је да видиш Флавија.... Кажи му све. То ће га са свим поврати; јер знај, ако се још једном понови у оноликој мери потрес његових нерава — онда Флавија бог да прости!... Ти хајде њему, а ја одох кући г. Мишеља Мозентала — одох да будним оком мотрим на црне планове оних разбојника, разбојника који почеше да отимају, арају