нека он казни оне који створише могућност да се и у овој земљи, нашој милој домовини и овакви призори догађати могу....

За то сам дошао, драги мој Огисте, да те с те стране успокојим; али, у исто време, морам ти нешто казати што ће те бацити у још већу зебњу.... Јутрос, чим су оне не сретне новине донеле ону нотицу — није ваљда прошло ни по часа, ја се таман бејах спремио да пођем на предавања, — кад неко стаде бесомучно да лупа на моја врата — да их лепо истави.... «Да није који од полуделих умако, па појурио мени»; помислим. «Би ће белаја, богами, ако то буде. Дрмање врата биваше све јаче и јаче, Нико ама ни да се јави. Бејах се нашао у чуду. Луда се и по лупи познаје. С њима је тешко изаћи на крај кад никог при руци немаш.... На једаред у сред лупњаве чујем говор.... Зачудим се. По гласу познам нашег честитог пријатеља г. Босија.... Отворим врата брже. Имам шта и да видим.... О, чуда!... Знаш ко је оно онако бесомучно лупао?.... Нећеш ми веровати кад ти кажем. Ни ја сам својим очима веровао нисам. Знаш ли ко је био? — Мој најбољи ученик — твој љубимац — Флавије. Било га је страшно погледати. Беше сав разбарушен. Лице страховито развучено. Очи су му севале ватром бесомучног. У руци је држао згужван «Монитер». Кад ме виде — он ми као срдито пружи новине, па онда промуклим гласом повика: «На!.. ето посла вашег!... Зар се овако прописују