тај неко, кад је имао куражи, да онако дрско и онако јавно изнесе на јавност, да је померила памећу она, која је и здравија и паметнија од оних, којима је дато право законом да људску памет мере на своје теразије и да речу, кад им се свиди, или кад им се са стране да миг: — овај и онај померио је памећу — у лудницу с њим!... Има прилика, мој драги Дегиљу, кад и ми морамо да прибегавамо неким срествима; која смо готови да свагда осудимо.... У овој прилици госпођици Адели грози опасност али не од поремећаја памети већ од неког тајанственог интереса, који захтева ни мање ни више но њену невину главу. Да би ми овом злочинству стали на пут — морамо добро размислити.... За то сам ја ћутао.... Шта више, ја сам се користио да из њене у јачој мери туге изведем и сам неке знаке које ми ваља предходно испитати па своје мишљење дати. У душевним болестима могу се често преварити и најискуснији лекари, нарочито у првим појавима. Тако су сад мојом преставком доведене у забуну и моје злосретне колеге — они мисле:

— Видиш, молим те, нама је требало, да ова девојка полуди, нама је то наложено — да то мора да буде — а сад? — ми још честито ни почели нисмо, а она, сирота, и сама полуди!... Сад бар ми нисмо криви!...

Ја сам већ начисто шта нам ваља радити па да се ова сирота девојка спасе од пропасти; а богу остављам