терет а на души велика и страшна тајна — тајна, која је дубоко уткана у живот а непосредно везана за смрт њене матере. И то једино може да потресе, али никако не може да лиши памети онако здраву девојку. Радња њеног мозга, њених нерава здрава је и не дотакнута. Само лаици могу назвати ону у већем сразмеру тугу — поремећајем памети, и то само они лаици, који не само читају но и верују све, што у оној јавној трчи-лажи — Монитеру — пише.... Наше је доба истина сретно што му је у неколико ујамчена јавна слободна реч, али, ето, у коликој се мери појавило и јавно лагање....»

«Па за бога, Мишоне, што ти ниси устао да опровргнеш ту јавну лаж?!..» упитаће г. Огист свог госта зачуђено.

«Хе, што нисам устао да својим ауторитетом опровргнем ону страшну неистину? — питаш ме драги Огисту. — И ту има свога узрока. Она је нотица угледала данас света. Њу су написала три лекара — а један је, но несрећи, кућни лекар г. Мишељев — који преставља оца Адели.... У овом послу, по мом мишлењу, лежи нека мистериозност; а, ти добро већ знаш, да је наше доба — доба мистерија.... С том мистериозношћу скопчана је сигурно и извесна цељ. Сад ако ову цељ имају људи од «уплива», — онда би моје мишлење још више нашкодило кукавној девојци. Неком мора да лежи у интересу, да ове девојке или нестане, или да полуди — што је једно исто. И