«Ја се чудим, Огисте, од кад ти поче да верујеш «Монитеру»?! упита гост смешећи се; «ти знаш, да је то гласило лажи и опадања, ти знаш, да све оно што он пориче, да то ваља за истину сматрати. Тражимо, испитујмо и најзад ћемо наћи да је његово порицање — порицање истине, и тврђење — лаж. Тако си требао и у овој прилици о слабости госпођице Аделе да узмеш....»

На лицу г. Огиста Дегиља сијну зрак неописане радости.

«О, теби боже хвала!» повикао је тронуто.... «И ти си, драги мој Даженоа, сигуран, да се на том тужном детету није појавио ни један знак душевне болести?...»

«То је испод сваке сумње», одговори гост Огистов. «Шта више, ја држим да су са овим мишљењем начисто и она три лекара — г. Друин Шиноа, г. Борне Латур и г. Герије Довен — они, који су и писали ону нотицу у Монитеру — и која им, по свој прилици, није ни прва ни последња. Ја сам ову, г. Друинову и његових колега «сумашедшу» — посматрао: пратио сам сваки њен телесни покрет, сваки њен поглед, уздах. Ја сам нашао да је она здрава — здрава и телом и душом — као ја и ти драги мој Дегиљу. Њено бледило на лицу, свака њена цртица, њене помућене очи — показују само дубоку тугу детета за својом изгубљеном мајком. И — још би нешто додао: све би рекао, да на срцу оне девојке лежи неки неодољив