обрва. Нос му је био роав од великих арапских краста. Косу је имао још гушћу. Она беше лепо очешљана и низ леђа пуштена. Једва се видло нешто мало лица у овог човека са главом обраслом у браду, бркове, обрве, косу.

«Од кад те чекам, драги мој докторе!..» рече г. Огист и пружи руку свом госту.... «Оди.... седи на твоју наслоњачу — па ми причај.... Имали — наде?...»

Гост је ћутао. Он приђе и седе на своје место. Одма се вид'ло да су ово стари знанци и пријатељи. Они су се тикали. Тикање у оно доба беше реткост. Тикање је искреност. Његово је порекло љубав — милошта. У речнику притворства, подлости, улагивања — нема речи «ти».... Мене срце боли што се ова искрена реч у нас изгубила....

«Питаш ме, драги мој Дегиљу, имали наде?... Ја те не разумем», одговори гост, доста погрешено.

«Дакле, несретној девојци нема лека?» упаде му у реч г. Огист и пребледи као крпа.

«Сад те још мање разумем!...»

«3ар ти ниси читао данашњи «Монитер?» — упитаће опет Огист.

«Читао сам», одговори гост хладно.

«И ону нотицу о душевној болести сироте Аделе?»

«И ону нотицу» одговори гост.

«Па? — три су лекара дали своје мишљење — тако «Монитер» вели. — .Још се чека, драги мој Мишоне — шта ћеш ти рећи?... Ја стрепим!... Ти знаш колико ми то дете на срцу лежи...»