беху упрти на оно место у нотици где се вељаше да је слаба нада да ће ова злосретна девојка доћи и кад себи....

«Зликовци!... Шта учинише с њом?!.. Зар им прва нега беше, да њену љуту бољу предају јавности?... да је осуде на вечну осаму — да је убију.... Разбојници!.. не — ни ови не би имали срца и куражи да на овако грозан начин — једним ударцем смрве, униште — девојачки глас, понос, углед, будућност!... Сирома Бомјер — да му је устати из гроба — да види своје кукавно дете — шта се од њега ради!... И њу данас нема ко да гледа, да негује, да заштити.... Нема ко да вида њено прокинуто срце, да лечи њену болну душу.... Ала је ова земља огрезла у тешке грехе!... Сиромаштина се дави у мору беда и невоља, а богаштина плива по окејану покварености.... Ова је болест окужила све па и места.... Грозно — не смем ни да кажем.... И места, која су освештана — са којих би требали да пођу лекови против несретне корупције — већ су окужена.... Настало је доба да човек мора да очајава....»

У том неко закуца на врата....

«Слободно!» рече г. Огист Дегиљ и пође вратима — на сусрет госту ког је с пуно нестрплења чекао.

Врата се отворише. У собу уђе човек необична лика и облика. Имао је дугу, густу — готово црвену браду. Она се спуштала до испод појаса. Једва му се виђаху очи испод великих, руњавих на челу састављених