Око сахат ноћи сутра дан по сахрани пок. Андроните и старог јувелира, — седио је г. Огист Дегиљ у своме кабинету. Он је писао многа нека писма — за све трговачке вароши. Чудо, тај човек, и ако је био прекомерно богат, он је ипак сам водио целу преписку са свима трговачким кућама с којима је ма каква посла имао. Он је истина имао своје књиговође; али опет је некако најволео да сам врши целу коресподенцију и да пошту отвара. У осталом ово је Служило млађим у олакшицу.

Г. Дегиљ беше затворио и последње писмо. Он зазвони — један од млађих уђе....

«Сва ћеш ова писма предати на повратне рецеписе, које ћеш мени још вечерас предати». Слуга оде.

Г. Огист погледа на свој часовник на столу....

«Осам и по часова» рече сам у себи, «а њега још нема!...»

За тим дочепа једне новине — «Монитер» — онај исти број у ком је била она нотица о несретном обрту душевне болести Аделине....

Његово чело беше намрштено, а његови погледи