«Погледајте људи ову покондирену тикву! Ово вам је већ — великокупац.... До јуче су га ваши из опанака јеле, па сад, гле, како је подиго нос!... Од њега се не може ништа ни купити ни продати.... Ласно му је — Огистове паре — не коштају га много!... Нашао лопов лопова па један ара на једну а други на другу страну. Не зна се који је сад од њих двојице препреденији.... Може још ђаво сломити ногу, да шегрт постане жешћи од свог мајстора.... Причекајмо само док им тиква не прсне — не ћемо моћи од смрада проћи!...»

А ако би који од млађих Огистових био непоправљив, неупотребљив и штетан за посао који му се повери — па би га господар одпустио, — онда би се обично и о томе по која рекла... Свет воле да исноси на видик туђе махне.... Он их често нађе и тамо где их никако нема. Њему се чини да у туђем понижењу види своје узвишење....

«3нали смо ми то још у напред», рекло би се. «Господар Огист је држао оног бедника све дотле док сиромах није сломио своју снагу ваљајући му бале с памуком, бурад са шећером, намештајући и слажући велике џакове с кавом по оним влажним магазама — па сад, кад је сиромах онеспособио за сваки рад, а богме се у дерту мало и пропио, сад, кад већ није ни зашта — његов га немилостиви господар избацује на улицу одакле га је и узео млада, снажна, здрава, — избацује га — да тамо скапље од глади. Ови су