По сву ноћ не би могла око на око метути. Често би скочила с кревета као изван себе....

«Да ми је само докучити, од куд је прибавио доказе ? — промрмљала би као у бунилу.... Документи су сви спаљени — то сам сигурна.... Ја сам их својом руком у ватру бацила.... Гледала сам својим очима када их је пламен прождро.... Ја сам то дете на сигуран начин од себе за на веки отурила.... Дала сам му презиме „Розети“.... Место рођења, крштеница, све је то као што треба измењено и удешено.... А сад?

— Он излази с правим презименом!... Подиже тужбу — против мене!... Тражи материну огрлицу — од мене.... Погађа све! — То је страшно!» —

Ја морам томе ући у траг! повикала би као смушена, морам спасавати част своју.... будућност свога детета.... Сирота моја Адела!“ — —

IV

— Судбене су новине већ огласиле и дан суђења. Парничари и сведоци добили су своје позиве. Сад су чињене само „претходне“ спреме. Г. Флавије је позвао преко новина све пријатеље правде и правице да тога дана дођу на суђење. Ово је исто чинила и противна страна — само мало скромније. Она је, онако, без хуке и буке, учинила „шта треба“, а све у прилог «своје праведне ствари», нападнуте „својине“ — од познатог «комунца».... Шта више чињене су и „целисходне“ конференције.

О овом се процесу водише по ваздан живе препирке.