Своје је млађе пазио и чувао као своју децу. Знало се да је најрадије у своју радњу — а имао их је многостручних — узимао сиротане, тако рећи са улице. Он је сам из почетка настајавао да се новајлије извеџбају у послу на који је које одређивао, и чинио је све могуће да сваког привикне на рад....

Он би рекао:

«Само је рад у стању да и најсиромашнијег сиротана усрећи.... Ма колико човек да има — он опет требе да ради.... Сам је бог усадио у нашу природу — рад.... Погледајте малу децу — она никад не стоје беспослена; она мисле да се играју — није. Она раде. Дечија игра — то је клица оног семена за рад, ког је бог у нашу крв усадио.... Кад је ко здрав, па неће да ради — тај је убица свој....»

О нераду би рекао:

«Нерад је извор свију зала на свету....»

Овако је Огист Дегиљ говорио својим млађим; а свет је то опет друкчије тумачио:

«Он тражи сиротињу — да му џаба диринџи.... Честити и раду вични момци хоће богме плату и то добру плату.... Да је она «тврдица» плаћала момцима као што ми плаћамо — видили би ми његово богатство.... Оно је зној сиротињски!...»

А кад би који од поменутих сиротана постао самосталан човек и имућан трговац — што није никаква реткост била — онда би пакост опет искезила зубе: