— онако испод руке — Огисту Дегиљу. Да је тог неког појела помрчина.

Сва ова нагађања долазила су и Огисту до ушију. Кад би га ко у очи хвалио — он би се намргодио, а кад су му горња подметања и клевете достављане — он би се само насмешио.

Он је био у сваком погледу редак карактер — прави особењак.

У трговачким пословима био је бистар као ласица. Није се знало или је вичнији у куповини или је вештији у продаји. Врло се често догађало да је он најмање оне робе куповао, за коју су остали трговци вратове хтели да поломе. По некад је он куповао и то живо куповао ону робу коју нико не тражи, за коју ни изгледа нема да ће да се тражи. У овом би га случају многи трговци исмејавали. Али вазда би се показало — да је Огист знао шта ради. Читави су капитали пропадали на оној роби око које се трговци онако отимаше; а на овој другој — што је нико не шћаше ни да погледа — Огист је «терна» правио.

Онда би по неки рекли:

«Овога човека баш срећа служи — да ђубре купи, продао би под злато....»

Други би пакосно додали:

«Њему ђаволи казују — кад ваља шта купити, а кад продати!...»

Тако је Огист Дегиљ постао богат и чувен трговац....