као окамењен — он је укочено гледао на оно место где је Аделу видео. —

Кад је спровод Андронитин подалеко измакао, онда онај полицајац даде свештенику знак да се кренути може.

Пратња се крете и прође, а Флавије оста непомичан....

«Шта ти је, човече?... ајдемо!» рећи ће му г. Босије. Флавије је ћутао. Он то није чуо....

У тај мах прође баш поред њих онај непознати, у црно јапунџе умотани, господин — пратилац пок. јувелира. И он беше због нешта изостао иза пратње. Кад је био поред г. Флавија и г. Босија он застаде.... Хтео је сигурно да им нешто рекне; али се на једаред предомисли и — полако оде за пратњом старог јувелира.

Флавије од свега тога није смотрио ништа. Пред његовим се очима беше почео хватати мрак — он умал’ што не посрну, не паде...

Срећа је велика што се уза њ десио његов присни пријатељ — Босије.

Сутра дан донео је «Монитер» под рубриком — «Домаће вести» — ову нотицу:

«Несрећа не долази никад сама.... Многоуваженог г. Мишеља Мозентала преседника сената — згодила је још једна домаћа несрећа. Смрт честите г-ђе Андроните у толикој је мери потресла нерве њене дубоко