— да га на одговор узму.... За што? — Он то није знао. Он је мислио:

«Ова два мртвачка сандука — ово су — две жртве мога каприса!...»

У том наиђоше и кола у којима је седио г. Мишеље с Аделом. Спровод је ишао са свим полако — ногу пред ногу.

Адела је непрестано гледала, она очију скидала није с мртвачког сандука своје кукавне мајке. Њене велике, помућене очи, њене црте на лицу — показиваху, да је срце у ове несретне девојке прокинуто а душа смрвљена. Она је изгледала као с неба пали анђео — згруван, раздробљен о голо и хладно стеље ове грешне земље....

Флавијеви се погледи укочише на њеном тужном — но и чаробном лицу. Он се сав стресе.

«То је она... она је!» —прошаптао је уздркталим гласом.

Он је много што шта слушао о овој узор девојци. Он је тада први пут видио и — познао је. Анђелска слика њена била је дубоко урезана у душу његову. И он сад виде ту слику — бледу, тужну, он виде савео, згажен — најлепши цвет. Он помисли:

«Ево и треће жртве моје дивље ћуди!... Ја сам овој девојци убио матер — па и њу саму.... Ја сам бедник — убица!...»

Његове ноге почеше да клецају.

Кола прођоше, прође цела пратња, а он је стајао