Кад је спровод старог јувелира застао — док прође онај високе покојнице, кад се зачу у кору певано велико «свјати боже!....» Флавије се, гоњен неком неодољивом силом, прогура кроз свет до на улицу Монтмартову. За њим беше пристао и г. Босије.

У то баш доба наступала су мртвачка кола. Флавије баци поглед на мртвачки сандук. Он је био затворен.

«Дакле је ни мртву не могу да видим?...»

Ово је и нехотично тако јасно казао, да су се неки окренули да виде — ко то рече...

Он је био одвећ потресен. Он гледа два мртва људска створа — тако тесно везана за његову зло сретну парницу; два спровода, две пратње — једна се о другу сударају.... Чињаше му се, е види у свему тон неки тајанствен прст — прст неког вишег бића; чињаше му се, е ће мртви да устану, да проговоре