Смрт Андронитина необично је дирнула и Флавија. Све му се чинило да је и он колико толико допринео да она овако напрасно сврши. Он беше већ готов да јој за све своје патње опрости. Жао му је било што му се није дала бар једна прилика да је види — живу. Она жена из његова раног детињства још му је била у памети. Чинило му се сад би је познао. Кад је чуо први пут за њену смрт — одмах се решио да бар издалека пристане за њеном пратњом — да је бар мртву види.... Кад је пред само вече, дошао у свој стан — беше већ на чисто да ће јој сутра на пратњу отићи. Јес, ал’ он нађе на свом столу једно мало писманце. Отвори га — прочита.... Ново изненађење! —

Писманце је гласило:

«Ваш трећи сведок — стари и слепи јувелир, потресен вашом парницом, данас равно у 10 часова пре подне — пресели се у вечност.... Погреб ће бити сутра око шест часова по подне....»

«Чудна посла, необичне пригоде — саме загонетке!.. Ово је онај исти рукопис — познајем га добро!... Сиромах старац — добра душа!... Јавља ми се кад ће му погреб бити — знам шта значи.... Треба да учиним последњу пошту овом добром старини... Можда би и он још који дан живио — да није мене било.... Зар сам ја за то на овом свету — да своје