беди и невољи притекла у поноћ баш онда кад је беда излазила на свој вршак. Колико се сирома, свештеник старао да сазна за ту добру хришћанску душу, па му све би у заман. Он је у свакој својој молитви помињао тог непознатог добротвора и благодарио богу на његовој великој милости. Његови парохијани беху још једнако сиромаси, али они нису били више бедни. — — —

Стари је свештеник ишао пред мртвачким колима. Он је тихо и смирено певао:

«Свјати боже !....»

За њим су полако клопарала стара оклепана мртвачка кола запрегнута с две маторе и мршаве кљусине. Ово је једино благодејање које је општина овом свом крају учинила. За колима је ишао један човек умотан у црно јапунџе; с десне стране његове ишао је мали Фабијан, а с леве г. Флавије Ривијер и г. Босије — а за свима њима ишло је још пуно сиротиње. То беху смирени парохијани г. Жервеја а суседи покојног слепог јувелира....

Кад је овај скромни спровод хтео да изађе на улицу Монмартову и отлен да окрене централном гробљу — вечитом становишту покојникову, — онда један полицајац даде знак старом г. попи да стане.... У то време баш наступаше свечани спровод високе покојнице, г-ђе Андроните.... Видило се, да су покојник и покојница још на овом свету, да још нису стигли онамо где смо сви равни!...