су говорили, да је г. Флавије померио памећу. С каквим је правом могао тражити од г. Андроните њену рођену огрлицу?... И заиста била је доста чудна ствар! И деца су по улици знала, да је она драгоцена огрлица својина г. Андроните. Она је била заведена и у брачни уговор као њен адиђар — приликом ступања у брак с г. Мишљем Мозенталом. И колико се пута дивио свет, кад би се г. Андронита, још једнако млада и лепа, појавила на каквој свечаности с овим чудом од накита из хиљаду и једне ноћи — с огрлицом искићеном брилијантима и смарагдима — каквих ретко која краљица има!...

Г. Мишеље је бар једва чекао дан суђења.

„Позваћу, рекао би смешећи се, све наше пријатеље — г. Криша Мањела председника великог суда, г. Сомјера Лафајета великог пристава код кр. судб. стола, г. Сенжерма директора краљев. правног факултета, сву г. г адвокате, наше кућне пријатеље, — нек дођу тога дана, да заједно уживамо задовољство, које тако жудно ишчекујем .... да видимо г. Флавија Розета Артура Ривијера — овог кепеца, с толико славних презимена, како се ваља у мору свог рођеног понижења!“

Ово би г. Мишеље говорио с особитим одушевљењем.

Г. Апдронита би избегавала овакве разговоре А кад би се десило да их слушати мора, она би само ћутала. Од како се ова парница повела, она је једнако нешто сетна и невесела била.