доста пута разговорио. Ја немам чим, да ти платим... Нека ти бог плати!... Буди добар и поштен — буди увек милостив према беди и невољи, па ћеш бити сретан и задовољан!... Видиш, ја сам живио сто трн године — ко ће од вас доживити оволику старост?... И мени се опет чини да сам се јуче родио!... Шта је у вечности сто година? — Један трен.... Ја уђох на једна врата у овај свет — сад на друга излазим.... Све се то свршило док удариш длан о длан.... Добра дела не умиру — она су вечна као што је вечит и — бог!...»

Пред овим скромним спроводом ишао је стари и погурен свештеник г. Жервеј. Он је био овом сиромашном крају парох. Парохија је ова после ревулиције са свим посрнула. Од ње се клонио многи г. попа. С тога је неколико година била удова. Кад би ко у овом крају умро, онда се већ у напред знало, да се опело неће платити. И док се одређивало који ће од суседних свештеника — покојника ил покојницу опојати, док се хватао рачун чији је ред, — прошло би по неколико дана а често и по неколико недеља.... Многи су опевани пошто су већ давно сахрањени, а многи су остајали и неопојани. —

Г. Жервеј је био око тридесет година капелан — г. Луцију протојереју у кварту С.... па опет никад није могао имати две јаке за вратом. Причало се, да је г. прота сам чинодејствовао у свима отменим домовима своје парохије. Од овог прихода капелан —