Готово у исто доба кренуо се и други један спровод — из друге побочне улице. И он се упутио право улици Монмартовој, а отлен великом централном гробљу. Кад је био на самом излазу на улицу Монмартову — ту је морао стати — док прође спровод велике покојнице. Сиротиња мора и по смрти да се склања с пута богатоме!...

Малени и бедни спровод овај кренуо се управ од стана старог и слепог јувелира.... Да није он од куд сиромах умро? — Јес — баш он. Њему се нешто прозлило још од дана суђења.... Нешто потрес душевни, нешто јачи наступи костобоље а нешто и године — дубока старост — еле — скупило се много којешта.... Он издахну баш оног дана кад је пресуда парничарима саопштена. Умро је на рукама оног добротвора. Ту се десио и мали Фабијан. Овај је плакао — као да му је старац одиста дед био.... Последње речи старчеве биле су:

«Није ми жао што ми бог није испунио моју највећу жељу — што ми није повратио вид!... Чини ми се, да је садањи нараштај одвише загазио у тешке и неопростиве грехе.... Лакше ми се растати с душом, кад то бар својим очима не видим.... Збогом пријатељу!... Нека ти бог плати за добра, која чиниш бедним и невољним!...»

За тим се окрете малом Фабијану — па му рече:

«Ти си ме, чедо моје, лепо слушао; ти си ме опет