миле мајке. Њени погледи беху необични — уплашени. Она беше престрављена. Суза више није имала. Голема туга, страх, необични потрес душе — обично пресуше изворе суза. Тако је и код Аделе било... Скупило се много што шта — а смрт материна — пређе сваку меру. Адела беше и сувише слабих нерава... Она није могла поднети оволико удараца — једно за другим.... Г. Друин Шиноа није скидао очију с ње; а с часа би се на час окретао те обраћао пажњу једног нама непознатог господина. Овај би с особитом пажњом мерио кукавну Аделу, па би се после задубио у неке мисли....

Непознати овај човек беше необична лика и облика. Имао је дугу, густу — готово црвену браду. Она се спуштала до испод појаса. Једва му се виђаху очи испод великих, руњастих, на челу састављених обрва. Нос му беше роав од великих арапских краста. Косу је имао низ леђа спуштену.... Једва се видело нешто лица у овог човека с главом готово са свим обраслом у браду, бркове, обрве и косу....

И он је пошао да учини потоњу почаст високој покојници; а био је, ваљда, познаник — а можда и човек од истог заната — г. Друину Шиноу домаћем лекару куће Мозенталове....

Звона су још једнако звонила. Кроз ову јеку од звона — пробијало је кроз ваздух велико и тужно —

«Свјати боже!..»