У доба наше приче централно је гробље било на самом излазу дугачке улице Монмартове. Ову су улицу, пресецале многе побочне улице; а она, где је становао стари слепи јувелир, излазила је на њу баш до самог гробља.

Сутра дан по саопштењу пресуде готово све су новине огласиле, да ће се тог дана око шест часова по подне предати матери земљи посмртни остаци високе покојнице г-ђе Андроните.

«Монитер» беше донео и као неки мали програм ове тужне свечаности.

«При опелу», вељаше се, «чинодејствоваће из почасти њихова екселенција високопреосвештени архијепископ Антоније Лоарски, њихова преосвештенства: Ханри де-Лорен владика бретањски; Гидон де Рошефукол владика руански и Јустин де-Бањер велики предикатор краљевски, владика саонски — с још 40 свештених лица.» —

Око пет часова по подне зазвонише звона на катедралу — саборној цркви, а за тим и сва друга на оближњим храмовима.

Око пет и по часова већ су летили полицијски послужитељи да рашчисте улицу Монмартову куда ће пратња проћи.

Она се помоли. Напред иђаху у дугачким редовима ученице и ученици, за овим у два реда богослови, за њима певачка дружина, за овима свештеници