само ове овде што је по њима порасло бодљикаво трње — коров, погледај оне што их чува по какав савео и тужан цветак — погледај овај силан свет!... И он је негда као и ти сад, весео по свету одао; и он је, као и ти, уживао красоту љупког пролећа и трпио сурову зиму; и он је, као и ти, у својим грудима гајио недомашне жеље, чезнуо за прекомерним земаљским благом, крио у срцу своме — јед, пакост завист, злобу; гонио слабе и нејаке; тежио за властољубљем — и он је, као и ти, био дигао охоло главу и мислио — е је његов свет!.. Па ето видиш — од свега тога — шта је остало? — Оно страшно ништа!... Упамти — и ти ћеш најпосле бити ништа!!... Само је вечит бог и — добра дела човекова!...»

Гробље је немо, али његов немушти језик најбоље разуме душа наша.... Јазик тај потресе и окореле зликовце.... Језик тај теши гоњене и уцвиљене.

«Ви сте гоњени, кињени, мучени — ви нигде не нађосте сигурна крова и одмора?!... Ходите!... У овој светој, у овој вечитој вароши мртвих чека вас вечит мир.... Ово је ваше вечито боравиште.... Овде нема ни беда ни невоља. Ово је место где злоба, пакост, неправда — излазе пред праведни божији суд....»

Јес, јес! — Гробље је место, последња станица, где се човек заустави од дуга и трудна пута — где легне да почине вечити санак свој....