Тамо излазе нејака сирочад, да потраже мајку своју — да јој се сити најадују, нажалују — како им је без мајке рођене, како им је без мајчине неге и без миловања; да јој се потуже како се јадни и нејаки потуцају од немила до недрага.... Они попадају на хладни гроб мајке своје — па је вичу — чини им се, е их она чује.... Чини им се, устаће сирота, да загрли децу своју — своје сиротане, голуждраве тиће, остављене без нигде никога.... Они пиште, вичу своју ранитељку.... Ох престанте, не пиштите, не чекајте — заман вам је!...

«Што гроб хлађан једном свати, Назад више он не врати!...» Бранко.

Гробље је освештан храм плача и ридања....

Гробље је тајанствен уздигнут прст. Он сваког опомиње:

«Узми се наум.... шта радиш?... што бучеш; што гониш, што опадаш, кињиш, вређаш — што злобно подмећеш ногу слабијему, невиноме?... Што грабиш, што отимаш — што жудиш толико за пролазним земаљским благом?... Зар заборављаш да и теби ваља једном лећи под ово хладно, зелено бусење?!... Погледај