закона — нико не може бити сведок у свом делу. Сведок — г. Авриљ Дуферин, стари и слепм јувелир — сам вели, да је он градио огрлицу пок. Артуру оцу тужиочеву, шта више ово тврди и сам тужилац; а то ће рећи, да је сведок Дуферин и у свом делу и да сад сведочи о свом сопственом делу, што би било противно јасним наређењима горњих законских прописа. Суд овај, дакле, не може примити сведока Авриља Дуферина за безизузетног сведока; јер он је у свом делу сведок — за то је изузетан. Па баш и кад би се узело, што је немогуће а да се закон не повреди, да би поменути сведок могао сведочити у свом делу, — онда му сведоџба не би вредила из другог законског узрока. Узрок је тај, што је сведок слеп, а треба да сведочи о ономе што треба видити и познати и рећи суду — «то је — видео сам и познао сам». Сведок — Авриљ Дуферин слепи јувелир — није могао ни видети ни познати спорни предмет кад му га је суд ставио на углед и упитао га: «је ли оно онај предмет о ком си сведочио.» Сведок је ћутао. Наравно, јер је слеп. За то је изузетан;

е, Суд није нашао за нужно да вештаци одреде да ли се опис слепог јувелира слаже с изгледом спорне огрлице; јер би то значило да је сведок туђим очима видио па сведочио. То је противно закону. Сведок не може, не сме сведочити ни по туђу виђењу ни по чувењу. И с овог разлога овај је сведок изузетан. С овог разлога тужилац је остао без пуноважна и пуноправна