кад је она већ пала у то несретно душевно стање — онда до њене смрти — као њен наследник....»

«Добро би било, не, већ је са свим нужно,» прихватиће г. Бижо Ле Саван — да госпођица Адела испрати своју мајку до на гробље.... Немојте ме питати — за што?... То ће целој ствари дати повољан излаз....»

«Врло добро!» повика г. Криш и погледа смешећи се по дружини.

«Мисао ти злата вреди!» прихвати г. Сен-Жерм.

«Ми је потпуно разумемо, г. Бижо!» додаде г. Жилкреде, а преко уста му се развуче сатански осмејак, — «јес, ми је разумемо, усвајамо.... Она ће целу ствар довести своме циљу....»

«Још вечерас», рећи ће г. Криш Мањел, «ви ћете се, г. Жилкреде, ставити на расположење нашем ожалошћеном пријатељу.... Изјавите му у име свију нас — његових пријатеља — наше дубоко саучешће у његовој превеликој тузи, и кажите му, да у свако доба и у свима приликама може рачунати на наше скромне услуге.... »

И — после овога, они се разиђоше — сваки на своју страну. — — — — — — — —

Сутра дан равно у 10 часова седница краљевског судбеног стола буде отворена. Пред судском двораном беше небројено света. Врата се судска отворише и послужитељ што на вратима стоји — огласи:

«Нека уђу парничари што се суде о драгоценој