— хоће да буду жртва несретног напада — од оних зликоваца!»

У том се врата на салону отворише. Собни послужитељ г. Кришов рече:

«Једно писмо од г. Мозентала председника сената за г. Жилкреда де-Муља заступника г. Андроните!...»

Служитељ предаде писмо.

Г. Жилкред га журно отвори — прочита.... Беше настао савршен тајац...

«Бог да јој душу опрости — она је преминула!...» рече г. Жилкреди и погледа замишљено у своју дружину. —

Сви су ћутали. Ово ћутање први прекиде г. Жилкред:

«Господин Мишеље — погођен овим несретним ударом, тражи савета, упутства од својих пријатеља.... За смрт Андронитину зна само он и г. Друин....»

«Врло добро!» повика г. Криш Мањел, — «треба му у помоћ притећи.... Он је заиста у великој забуни.... он може нешто учинити, а може нешто и не учинити што би доцније донело рђавих последица — не само за њ и његове интересе, но и за читаву нашу партију.... Ја сам дакле, господо, мишљења: да се до сутра до подне не јавља о смрти покојнице.... Ви знате да смрћу престаје пуномоћство.... Сутра у 10 часова г. Бижо ће изрећи и саопштити пресуду парничарима; а у 10 часова нек г. Друин Шиноа, као домаћи лекар куће г. Мишељеве — легалише —