ове слабости — ви, па — бог; а ја ћу од оне друге....»

Кад је г. Друин видно необичан израз на лицу сироте Аделе, кад је то сравнио с бесмисленим говором њеним — пало му је на ум да јадница није откуд померила памећу. Он је упита:

«А од које ћете је болести ви после лечити?...»

«Од душевне.... Она од тог пати....»

Г. доктор је одмах с дијагнозом био на чисто. Он је тог часа известио њеног очуха — г. Мишеља Мозентала. И — то је, по мом мишљењу врло добро учинио.... По савету г. Друина девојка је одведена у своју собу и стављена под јаку присмотру. Она се, сирота очајнички опирала.... Викала је да је здрава, да јој није ништа, да јој је материно стање одаганало сву бољу, да она хоће да буде код своје матере — на њеном, последњем часу — да јој она затвори очи, да јој учини последњу детињу услугу.... То је био жалостан призор, вељаше г. Шиноа.... Те несретне болести имају, на срећу, врло јасне и разговетне знаке.... Болесник одма почне да уверава — да му није ништа.... и што је криза јача и опаснија, њему се чини, да је он све зравији.... Ово се све појавило на кукавној госпођици Адели....»

«А сад,» рећи ће г. Криш нешто замишљено — «ако г. Андронита умре, а ћер јој помери памећу — Какав правац и какав излаз — треба да добије њихова парница?... О, чудног обрта!... И мати и ћер