Она је, као што знате, још од дана суђења врло болесна. Неколико дана била је у занесеном стању. Помоћу лекарског заузимања — дошла је себи; али је још тако слаба била да није смела своју постељу да оставља. Од пре два дана г. Андронитина болест узме озбиљан карактер. Синоћ је изгубила реч. За ово је од неког сазнала и Адела. Ово је на њу још горе дејствовало. То је природна ствар.... Јутрос се г. Друин запрепастио, кад је видео сироту девојку где је устала, обукла се — као да јој није ништа.. Ушла је у собу своје матере, пала на колена и почела да нариче — као да јој је мати већ умрла....

Г. Друин је стао за тренутак. Адела није опазила кад је у собу ушао.

«Мајко моја, моја слатка мајко — зар ме остављаш?!.. На коме?... Разбери се — погледај.... реци још коју реч твом детету, твојој Адели!.... Опрости јој!.... Она је твој убица.... Што ћутиш?... Твоје ће дете отрчати Флавију.... молиће га за опроштај.... Он је добар... Он ће ти опростити....»

Г. Друин јој мете руку на раме. Она се тргне као опржена. Очи су јој необично помућене биле — то беше рђав знак.... Она му рече:

«А, г. докторе — ви сте?!... Ето видите — мени није ништа.... Ја сам савршено здрава.... Али моја кукавна мајка.... гледајте је — хоће да ме остави на веки!... Спасавајте је, г. докторе!... она не сме да умре.... ја без ње не могу да живим... Спасите је од