тело; о безобразним опозиционим листовима који су дигли дреку на све «што постоји,» о мерама које би требало да се предузму ако се хоће да се зло сатре у своме корену.

«Целу су вику дигли њих неколико незадовољника — што чезну за министарским столицама и масним платама, а да би им напад био од већег значаја, примили су у своје коло и оне болесне главе што хоће да разграбе, поделе туђу имаовину, да униште породицу, веру и све што је народу мило, драго и свето» повикао је с необичним одушевљењем г. Жилкред де-Муљ.

«Разуме се,» одговорио би г. Сен Жерм, — «народ с њима нема ништа. Он је скроман, миран.... За њ је сва ова вика — незнани свет.... Он само зна да оре и копа и — да плаћа шта му се поиште....»

Пошто су се претресла сва питања, изнашле све мере — како да се стане на пут опасној агитацији левице, — онда се некако дође и до спора о драгоценој огрлици....

Том ће приликом рећи г. Криш Мањел:

«Ја се дивим дубоком познавању закона и савесном заступању г. Жилкреда.... Далеко сам од помисли да својим говором дајем миг каква треба да буде пресуда — ја сам само хтео рећи да је гледиште г. Жилкредово по овом делу и законито и коректно. Он нас је вазда изненађивао својим оригиналним а вазда са законом саобразним одбранама....»