Кад је требало нешто бранити с гледишта «целисходности,» они су бранили да им је десница бурно одобравала; а кад је ваљано да се што брани с гледишта «уобичајене практике» — и ту су показивали особити дар беседништва; а кад је опет неко хтео да обиђе каку законску формалност, — онда би они свечаним гласом узвискнули:

«Господо, народни посланици!...»

Ово је место где се земљи нашој граде закони!.. Који је тај међу нама што тражи да оно у исто доба постане место — где се закони газе?!..

И, разуме се, ту би умукао сваки глас,... Није вајде, они су имали право.

Али, за пакост, више се пута дешавало, да је владин предлог сам ишао, да се каква законска формалност обиђе.... Онда би устао г. Криш Мањел па би рекао:

«Господо народни посланици! — Да је влада хтела да се закон обилази, онда она не би ни подносила овај предлог. Одобрите га! Ја сам за то. Он је «целисходан».

За тим би устао г. Бижо Ле Саван па би развукао:

«Ви велите да се овим предлогом обилази закон? Ја нисам тога мишљења. Ово је законодавно тело. Тело то гради законе. Што год ми овде решимо — то је закон. Ја сам за то да се предлог прими. Он је «целисходан.»

И најпосле би устао г. Сен-Жерм, па би развио