а овај деловођи. Истина, било је прилика, где би он из два три навода, која је навела каква парнична страна, извео толико диктанда — да не би стало на читав табак.

Ако би ко слудовао, да примети, да то парничар ни казао није, — онда тешко томе! Он би се огласио за клеветника — да поднеће суду, да овај друго записује, но што је дотична страна навела.

Нико се тако прославио није у разноликом тумачењу једних истих законских наређења, примењених на једне исте случајеве, као г. Криш Мањел и овога љубимац г. Бижо Ле Саван. На једнобразност при суђењу и пресуђивању једнаких спорова — они нису много полагали. Прилике, околности, личности, односи и многе друге ствари куд и камо биле су меродавније.

Залуду би јадни адвокати подносили извршне пресуде, из којих би се видело, да је тај и тај спор, који је и по основу и по доказима истоветан с овим или оним спором пресуђен са свим друкчије.... Г. би се Бижо насмејао тој наивности адвокатској. Он би одговорио:

«Где пише, г. првозаступниче, у закону, да мене веже оно суђење и разумевање, што је неко лане судио и пресудио овако и онако? — Суд суди по свом нахођењу, по закону и по ономе што дотична акта заклапају; ви, као јавни адвокат , не смете наводити оно, што се не односи чисто за онај спор који ви браните!...»