Ништа му није будаластије изгледало до кад би ко тврдио — да у свету ваља подизати, неговати морал, и будити осећање према милосрђу. Он би рекао:

„Те две безсмислице, та два појма, без стварне важности, ваља избрисати из сваког речника...“

О милосрђу би нарочито додао:

„Милосрђе нам налаже, да бедним и невољним притичемо у помоћ; а ја велим: грех је, и то смртни грех, — чупати из беде и невоље оне, које је сам господ бог бацио у беду и невољу.... Слаби човек није позван, да ремети божија наређења!...“

Причало се, да се г. Ле Саван само у овим приликама позивао на грех и на бога — иначе ни овим појмовима није био баш толико наклоњен. —

Још у 24 години добио је указно звање. Све су га владе сматрале као човека „поуздана“ — „употребљива“. У политичким — кривичним — процесима био је неумитан судија.

Он би рекао:

«Према сваком политичном оптуженику суд мора бити строг.... У овим питањима он се не мора обазирати на којекакве законске ситнице и формалности. То захтева виши политични резон.... Политичне оптуженике оптужује држава по званичној дужности. Она никад не греши. И по томе, чим она кога једном већ оптужи — казнимо га — и што строжије — тим боље. Друкчије би лабавили ауторитет власти; а ко лабави ауторитет власти — тај ствара поље безвлашћу —