скупштина — и онда букну она несретна револуција.... Ја управ ни сама не знадох шта би....Текем сам вид'ла да је онда била скупља главица купуса од човечије главе.... Да не да бог више онаква крвава времена!...

У највећем оном метежу — једног дана г. Бомјер и г. Андронита омркоше а не освануше.... Од то доба нити сам што чула о њима ни о г. Артуру и његову сину....

Једном сам приликом све ово испричала и мом добротвору. Чудо божје! — Он је плакао као мало дете.

Он се једном спреми и оде у Лондон. После две - три недеље врати се врло тужан и невесео.

Онда сам већ држала ону малу гостионицу у латинској улици. Он ме посети. Прве су му речи биле: «Причајте ми још једном о г. Артуру маркизу де-Ривијеру, о госпођици Андронити, о г. Бомјеру де-Рулу!... Немојте ни најмање ситнице изостављати!... И ја му све ово испричах.

Он се стресе и повика:

«Проклета жена!... Она је то све израдила!!..»

Од то доба нисам никад видила мог добротвора. Као да пропаде у земљу.... Не може бити да и његова судба није везана за ма коју од ових личности!...»

«А како се звао тај ваш добротвор?» — упитаће г. Ришар Дибоа.

«Звао се Огист», одговори г. Жанета.