Дебрижен и г Емил Флоријан. Они су мислили да им се сунце среће почело смешити, кад их с онаком уљудношћу дочекује и испраћа госпођица Андронита. У ње не беше више прохтева да кога види понижена за то, што се усудио, да се загледа у њену лепоту и да помисли, да је достојан да њену лепу руку поиште....

Једнога дана, од прилике на три године, по смрти Ане Севињске, бејасмо се — ја и госпођица Андронита — извезле у поље. Ово беше пред само вече. Кад смо се кући враћали, сретнемо једна лепа отворена кола запрегнута с два вранца као с две виле.

У колима је седио г. Артур де-Ривијер Он на крилу држаше детенце од 2 — 3 године — пуно, лепо као златну јабуку. С десне стране г. Артура седио је г. Бомјер де-Рул. Ишли смо полако. Госпођица Андронита беше бледа: она је сва цептила. Оба млада господина најучтивије поздравише Андрониту. Она само климну главом и прошапта:

«Реци кочијашу нек тера брже!... Није ми добро...»

Сутра дан нас посети г. Бомјер. Андронита бледа и потресена, обасипаше га с хиљаду којекаквих питања....

Резултат целог разговора био је: После пет дана г. Бомјер испроси госпођицу Андрониту. На тој је прошевини био и г. Артур са својим малим сином.

У то доба већ беше почело оно грозно комешање. Говорило се да је у народу велико зло. Свак је живи стрепио. Не прође ни година а сазва се велика народна