невестом која је умрла на порођају, и да је све мере предузео не би л’му дете остало живо.

То кажем све госпођици.

Она се необично запламти у лицу:

«3ар да ми и мртва мучиш душу моју?!...» повикала је као изван себе.

Андронита је покушала преко своје матере — да би г. Артур обновио своје пријатељске посете у кући нашој. И ако г. Лујза није никад ништа могла да одрече својој ћери, — опет је нашла разлога да ово попреко одбије.

Међу тим нас је посећавао г. Бомјер скоро сваки дан. Андронита би сњим радо провела који час у разговору. Она је увек умела да избере начин, како би се разговор окренуо о г. Артуру, о смрти његове покојне супруге и о његовом малом синчићу. И вазда би резултат резултата био: да је г. Артур неутешим за својим другом, и да сад живи једино за љубав свог малог синчића.

Г. Бомјер беше постао љубоморан. Одавно сам опазила да овај човек има према Андронити и других осећања — сем оних што се зову — осећаји кућњег пријатеља.

Ово је морала опазити и госпођа Лујза. Она би вазда дочекивала и испраћала г. Бомјера као свог сина. И он је, својим одличним понашањем, својом уљудношћу и искреношћу заиста то и заслуживао.

Међу тим су нас посећавали још једнако и г. Шарл