Андронита мирно заспа. Кад се пробудила и своје велике очи отворила, она чисто не знађаше шта је било с њом. Она је необично гледала час у своју мајку, час у мене, а час у лекара — као да нас је хтела да упита:

«Где сам ово ја.... шта је било са мном?..»

Видило се — да је још усплахирана..., Лекар је зебао да сирота не помери памећу. Она остаде у постељи три пуне недеље...

Лекари су још првих дана саветовали да оставимо П.... чим то буде могуће. Тако смо и учинили. Одемо у Бретању — на пољско добро деда Андронитина по мајци. Ту останемо годину и четири месеца. Андронита се мало поврати, опорави — али она више не беше ни она девојка, ни дај боже. Она постаде замишљена, озбиљна а по кад што и туробна. И ја би се запрепастила кад би је погледала како укочено гледа у земљу са стегнутим вилицама и стиснутом песницом...

Ми смо тамо живили доста у осами. По кашто би нас изненадио својом посетом г. Бомјер де Рул.

Овај је имао своје пољско добро на неколико миља од нас удаљено. И то беше красан младић с добрим и искреним срцем.... На велико наше чудо посетише нас и г. Шарл Дебрижен и г. Емил Флоријан.... Они су се заканили чак из П.... да нас као стари кућни пријатељи посете. Госпођица би их примила хладним и немим смешењем. Тешки онај душевни потрес учинио је да је Андронита постала са свим друга девојка — и