посетои — да будете учасници моје веридбе с госпођицом Аном Контесом Севињском....

Како сам сретан што се могу назвати ваш слуга.

14 маја 17.... у П....

Артур маркиз де-Ривијер.»

Јес, то сам добро упамтила. то је било 14 маја 17... године.... Овај позив умал што није стао главе несретне Андроните....

Кад је за њ чула, кад га је видила, прочитала — пала је као мртва у несвест. То је сву кућу узбунило. Лекар се срећом у брзо добавио. Андронита је истина дошла себи ал тек да у нове муке пређе. Шчепа је љута грозница Зубима је грозно цвокотала, а с часа се на час у целом телу стресала да је је било стра и гледати. Око пола ноћи неста зиме. Она уступи место врућиштини — — Андронита поче да бунца.

Прве јој речи беху:

«Ја сам испрошена!.. честитајте ми.... Артуре — чуј... ти мораш бити мој.... Дај ми ту змију — да јој главу раздрузгам.... она ме ујела.... ала лопти крв.... пред моје ноге, робе, тако!... Сад ти праштам!...»

То беше заиста страшна ноћ. Мати Андронитина се трзала од сваке речи њене ћери, као кад би је ко ножем убо. Ја сам седила и плакала. Жао ми је било Андроните као сестре рођење.... Она је ипак имала добро, повратљиво срце....

Сутра дан тек око подне грозница попусти и сирота