То је рекао, је ли, па је после ућутао и оборио очи — ?.... То значи — смео се.... Тако је.... Сигурна сам.... Је сам ли ти рекла?... Али није вајде; он је пријатан човек.... Ја сам готова да према њему будем мање строга.

Ја бих само ћутала. Чинило ми се да је боље да јој ништа не одговарам. Бојала сам сам се да се госпођица не вара у својим претпоставкама.

Бојала сам се; али се нисам убојала. Прође не колико дана а г. Артур нас не посети. Андронита умал не полуди. Сад већ од мене није крила. Она га је од првог часа заволела. Сад без њега — нема живота....

«Оно је из мене бес говорио», повикала би очајно кајући се што је о овом човеку мислила као и о оним осталим што су пузили пред њеним ногама.... «Ово је човек ког је моје срце за тако дуго доба тражило.... Јес, јес — ја без овог човека живити не могу.... Ја сам се решила — чим дође открићу му све.... Мајка ми покварити не ће.... За ме нема угледније прилике — ја сам нашла свој идеал.... Једна моја реч — па ћу бити сретна....»

Али како несретно изненађење?! Тог истог вечера добије мати госпођице Андроните од г. Артура овакав позив:

«Част ми је, узвишена госпођо — да вас позовем да ме са својом породицом удостојите вашом високом