он је увек остао онако пријатан, љубазан и опет вазда — уздржљив.

С госпођицом Андронитом већ није тако било. Она је хтела да улови г. Артура у своју мрежу, па се наједаред нашла сама уловљена у мрежи Артуровој....

Самољубље увек само себе казни.

Госпођица Андронита се беше предала чудним сновима. Она не би по сву — драгу ноћ око на око свела. Дан би јој се учинио година — кад би г. Артур био ма чим спречен да нам учини посету.

Кад би дошао, она би се одмах разведрила. Дуго би ћутали и не би знали о чему најпре да почну. Андронита би упрла своје велике црне очи у г. Артура, и он би тада гледао преда се, чим би он погледао у Андрониту, ову би посуло руменило по лицу и она би оборила очи преда се а њене велике трепавице бациле би своју сенку по њеном прекрасном лицу.... Тада би изгледала преко сваке мере лепа — није вајде, њој тада у лепоти није било равне.

Андронита је у свакој Артуровој речи назирала — своје успех.

Пошто би он отишао, она би са мном о њену говорила до мркла мрака, по кад кад до саме зоре.... Она би сваку његову реч понављала, окретала би је на сто страна, и на свакој би страни нашла сигуран успех свој....

«Јеси чула», упитала би ме, како ми он рече:

— «Ваша ме доброта, госпођице, одвећ обвезује...»