Једнога дана буде нам престављен г. Артур маркиз де-Ривијер. То беше човек млад, стасит, даровит, брижљиво образован и, кано причаше, један од најбогатијих племића.

Одмах сам приметила, да га је госпођица Андронита узела на око. Хтела га је увући у своју познату мрежу. Он се према њој понашао с пуно учтивости и поштовања, с пуно уљудности и достојанства — баш како доликоваше једном образованом младићу његова положаја.

Госпоица Андронита, изненађена необичним држањем њеног новог госта повуче се у неколико, али не са свим — већ да се прибере те да доцније с новим и сигурнијим јуришима задовољи свој каприс....

Она ми је увек поверавала по коју своју тајну. Чим се г. Артур с њом опрости, она ми необичним гласом рече:

«Овај млади племић хоће и сувише да је паметан... Он нешто одвише мудрује.... Шта велиш, после колико ћу га дана видити пред мојим ногама, у прашини — где гледа, блене у ме — чека да му коју благу реч рекнем, да се бар надати може — исто као какво гладно псетанце што чека да му се са стола баци по која кошчица — да је оглође ?...»

Ја сам ћутала.

Жао ми је било г. Артура. Држала сама да он ово није заслуживао. — —

Г. Артур је редовно долазио. И. за чудо божије,