лепушкаста и веселе нарави. Одмах се запазимо. Она ми покаже све своје велике красно обучене лутке. Ја сам се свему одиста дивила. То се некако допадне Андронити. Она отрчи мајци па рече:

«Мајко нек остане Жанета код мене — да се играмо. Г. Лујза рече: «само ако дозволи г. Ернестина», — тако се звала моја пок. мајка. Моја мати једва дочека. Ово је било у добри час. Моје сестре и моја мати нису више трпиле никакву беду. Али заман — и оне су све у три године помрле...»

И ту је опет г. Женета бризнула у плач.

«Ја и мала и Андронита,» настави г. Жанета даље, «запазимо се као две сестре. Заједно смо расле и играле се. Она је учила у кући. Што је бивала већа, што је више учила, све је постајала поношљивија и замишљенија. Била је преко мере лепа. У својој шеснастој години беше већ девојка у напун. Још је у том добу почела да се игра ватре која је у мал главе не стаде. Ни једна девојка у оно доба није имала више обожалаца из првих кућа као она. Ово је у њој подигло охолу сујету, која свакој девојци шкоди. Она је имала ту несретну слабост да сваког свог обожаоца доведе до лудила — па да га досле грозно исмеје. И заиста, њена једна једина реч, пропраћена ђаволастим осмехом беше довољна да каквом младићу помути памет.

Како је прошао г. Шарл Дебрижен Конт Дивињон, како ли г. Емил Флоријан маркиз де-Бранли и још, многи други, — то да вам и не казујем....