ни на гробље однели, а већ стигоше повериоци те пописаше оно мало алата и неколико сатова. Моја мати беше частољубива. Не зна се или јој теже беше што је изгубила хранитеља своје деце или што је морала да гледа своју срамоту — попис кућних и дућанских ствари, а још мртвац у кући.... Боже, ја тешка ли је сиротиња!... Знам лепо, као да је јуче било, кад без корице хлеба омркнемо и осванемо, осванемо и омркнемо. Мени је тада било 10—12 година;, мом брату око осам, мојој млађој сестри шест, а двема најмлађим, које беху близнакиње, беше четири године. Моје мале сестрице пиштале су као црви — од глади. Мој брат беше паметно, разборито дете. Чињаше се као да је знало — шта је то кад се нема. Наша је сирота мати некуд често одлазила — не би је било позадуго. Како смо је жудно погледали — кад ће се на врата помолити!- Она би се враћала, сетна и невесела — без коре хлеба. Овако би се више пута догађало. Нашу муку нико није у стању описати ... Мој се мали брат тад разболео и — умро; разуме се — од глади.... Његове последње речи беху:

«Мајко, ја нисам гладан....

И онда у свету беше врло мало милосрђа....

И г. Жанети би грунуле сузе из очију.

«Моја се мати, настави г. Жанета даље, однекуд познавала с г. Лујзом удовом пок. Марсела Бонвиљског. Она ме једном одведе кући г. Лујзе. Њеној ћери могаше тада бити око 8—10 година. Ја сам била