да се још већа брука начини.... Ако је крива мати — за што да пропадне она невина девојка?....»

— Баш вам хвала, г. Роше!... рече г. Жанета потресено. «И ја осуђујем несретну г. Андрониту; али је морам и да сажаљујем.... Она није била тако покварена срца... Она је морала то учинити у своме лудилу.... Ја сам уверена!...»

— Шта да ви, г. Жането, не познајете изближе ту жену ? — упиташе сви у глас.

— Више, може бити, но ико у П.... одговори г. Жанета и замисли се.

— Па кажите нам, бога вам, бар што год из њеног ранијег живота.,.. Нећете ли ви што знати што би бацило живље светлости на ову несретну матер Аделину? упитаће г. Роше са особитим учешћем.

— Тако ме је исто упитао и мој добротвор онај чудни човек ком имам да благодарим што ову кућу имам над главом, и што и сама могу данас да учиним коме беднику макар и малу, услугу.... И њему сам казала што сам знала о тој жени.... И вама — немам шта друго да кажем...» одговори г. Жанета још једнако замишљено. —

«Мој отац, започе г. Жанета, после кратког ћутања, био је сајџија — човек слабог капитала, с петоро нејаке дечице. Он умре после дуге и тешке болести и нас остави у врло бедном стању. Још га нису били