недела за који би једва имали способности најокорелији лупежи?» — приметиће неко из дружине. —

Г. Жанета беше села на своју наслоњачу. Она је с пажњом слушала разговор својих младих гостију. Кад је поменуто име г Андроните, ћери пок. Друина маркиза Бонвиљског, она се чисто трже. Од тог тренутка слушала је с необичном радозналошћу. Она се беше, тако рећи, сва у ухо претворила.

Међу тим су њени гости до најмањих ситница претресали цео спор о драгоценој огрлици; поменули су сва имена која су ма чим везана за ту злосретну парницу. Они су се јако чудили како се г. Босију пуномоћнику Флавијеву, измакло из вида да захтева, да се против г. Андроните отвори кривично ислеђење.

Г. Жанета је пребледила кад је ове речи чула.

«Море де ко ће погодити», рећи ће један из четврте годино права за што г. Андронита не дође на суђење? —

— Да не чује бруку и грдило, одговори му се са свију страна.

— Срећа је само за госпођицу Аделу што и она дошла није — а, знате, беше се пронео глас да ће и она присуствовати на суђењу — прихвати г. Роше техничар треће године.... «То је најбоља, најчеститија цура коју ја знам из већих, отмених кућа.... Њу би убила она несретна открића из прошлости њене матере.... Ја сам баш захвалан г. Босију, што није захтевао,