каси наћи ћеш документа, која ће га у своје време увести у породична права.... Тамо ћеш наћи и један аманет — златну шатулу и у њој драгоцену огрлицу пок. Ане Артурове. Огрлица је та својина малог Флавија...

То му је и очинство и материнство. — Чувај је.... подај је Флавију чим постане пунолетан. — Нека зна да пријатељ његова оца није ни на смртном часу свом заборавио аманет једног тужног оца, што умре, а своје дете, једину радост своју, остави без нигде никога!.. Андронито, је ли, ти ћеш ово све извршити — кад мени не даде бог?...»

Андронита је ћутала и плакала.

«Сад ћу мирно да умрем!... Ох тешких мука!... Зар је овако горка самртна чаша?!... Збогом децо!... Збогом, драга домовино!!... Андронито!... Збогом!!!..»

И — и он издану.

— Доцкан у вече, на неколико дана по смрти Бомјеровој, седила је Андронита, сва у црно обучена, у кабинету свог покојног мужа. На камину је плануцала мала ватрица. Она је бацала слабу црвенкасту светлост на разне предмете у кабинету. Андронита је се дила за столом, као непомична црна статуа. Погледи њени беху укочени; а необичан израз на њену лицу показиваше, да се у њеној души кроје тамни планови.

На столу је стајао раздрешен свежањ некаких хартија, а до овога отворена златна шатула. Унутрашњост