Водила се жива препирка.

О чему? —

О парници Флавијевој.

Овде се на ситно претресала и критиковала цела судска процедура. Најстрожије је осуђивано партајско држање преседниково.

«Мисле ли ти људи, повикао је г. Лоренсо правник четврте године на университету П...., да овај свет нема ни мрве мозга, ни мрве здравог суђења, те да не би могао разликовати бело од црнога и црно од белог?... Имају ли ти људи образа да овом свету у очи погледају?!... Знаду ли они какву несретну рану задају нашем вајном правосуђу — оним очевидним одобравањем ниског и прљавог извртања јасно доказане ствари?..

— Али им бар не оста дужан онај младић... Алал му вера, што онако отворено, пред судбеним столом оном, по свој прилици, љубимцу преседникову, оној мумији у брк рече, да савести нем.,... Тај нам је младић свима осветлао образ.... Може ли когод знати који је и како се он зове?“ — упитаће г. Ришар Дибоа свршени текничар.

На то ће одговорити један стари радник који је досле слушао жив разговор ових младих људи:

„Младић се онај зове Ханри Баљар. Он је син оног чувеног јунака бастиљског, што је први јуришио на стражару и својим маљем оборио неколико војника, ал је и сам пао под кишом од куршума. Његов први