презају. Они имају пред очима своју цељ. За срества никад не распитују. Ову јежовљанску методу за постизавање цељи усвојиле су готово све владе.... И тако влада добија две трећине гласова на самим изборима. Оволико она може да добије при најгорим околностима. Али она се и с тим не задовољава. Она тера даље. Имајући већину од две трећине, која није производ народног избора, но владине иницијативе, — она, влада, иде даље својој сигурној мети. Она из ове овоје већине бира преседника, потпреседника, секретаре, одборе — она, дакле, скапа онај свој апарат, којим гради земљи законе, одобрава своје поступке, прегледа и одобрава државни буџет који се ставља њој на расположење. Но то није све. Она овим апаратом узима на око онај окрњак од оне треће трећине народних посланика, што је прошао кроз ватру и воду па се тако кристалисао у светло тело праве, истинске, народне воље... Кад се хоће, онда се може наћи и у јајету длака; а како се не би нашла ма каква омашка коју је бирачки одбор учинио или против целисходности, или против законске формалности, или против уобичајене практике — па онда, разуме се наступа случај да се може узвикнути: ако се игде да места неправилностима, противзаконитостима, нецелисходностима, непрактичностима, — свему се томе не сме дати места у народном преставништву.... Апарат клима главом. Он уништава избор.... И онда наступа она по сваку владу повољна изрека: «Што